Рускиот цар Петар Велики во еден свој познат проглас, Македонија јасно ја разликувал како одвоена земја од Србија и други наброени балкански земји: „до сите христијани од грчки (православни н.з.) и римски закон (римокатолици н.з.) во Србија, Славонија, Македонија, Босна и Херцеговина“. Овде не стои ни Стара Србија, ни Бугарија, туку така како што секогаш било само Македонија.
„… Пошто се Руско царство проширило у време Петра I, нарочито по освојењу Азова 1696. и после победе на Полтави 1709. године, балканско хришћанско становништво се све више надало у помоћ Русије за ослобођење од османлијске власти. Године 1704, 1708. и 1710. српска тј. граничарска милиција слала је представнике цару Петру са молбом „да мисли на њихову земљу која се налази под Султаном“, исказујући му верност и спремност да ратују на руској страни. 7 Међутим, кад је у време Прутског похода цар Петар I послао знаменити манифест од 3. марта 1711. године „свима хришћанима грчког и римског закона у Србији, Славонији, Mакедонији, Босни и Херцеговини“ и кад су према Мити Костићу око 19.000 граничара из Мађарске били спремни да иду у поход, господар Влашки Бранкован издао је план и онемогућен је прелаз граничара руској војсци. …“
Милка Здравева – ‘Пресељници из Македоније у Руско царство средином 18 века’.
