1915-1918 « 1922_Edmond Bouchié de Belle – ‘La Macédoine Et Les Macédoniens’, Paris

1915-1918 « 1922_Edmond Bouchié de Belle - 'La Macédoine Et Les Macédoniens', Paris

„… Тоа е „оспорувана раса“ која себеси не се поистоветува ниту со Бугарите, ниту со Србите. Македонскиот проблем не постои ниту од денес, ниту од вчера. Македонија и Македонците зад себе имаат долго минато, но тие нема да престанат да ја загрижуваат Европа. …“

Едмон Бушје Де Бел

Прашањето за односот Македонија-Европа де Бел го поставува преку две глобални категории: односот на Србија, Бугарија и Грција спрема Македонија и односот на Европа, односно шест држави, кои наметнуваат својата политика и волја. За првите ќе изрази становиште дека за Бугарија Македонија претставува најголем, најсилен апетит, тоа е најтешко прашање и прашање на национално единство. Србија, не дека нема право на Македонија, туку поради погрешната политика има изгубено многу, иако со Балканската војна добила и непланирано повеќе територија. Грција е опседната од големата идеја, и со Балканската војна зела најголема територија од Македонија. Интересот на големите држави тој ги определува според следните квалификации: Австроунгарија и Германија со својот пангерманизам се експанзионистички расположени спрема исток; Англија настојува да ги сочува клучните патишта, меѓу кои и оние преку Балкан за истокот, Франција нема јасни интереси, Италија да загосподари со Јадран, а Русија се „самоуби“. Според него по крајот на војната најсправедливо решение е санкционирање на поделбата на Македонија, за да се избегнат кавгите меѓу соседите. Во сите варијанти е вклучен и интересот на Македонците, но само како објект на поделба, разместување итн. Бидејќи не наоѓа аргументи да покаже дека вистинскиот фактор во решавањето – Македонците, не може да се одбегне, крајниот заклучок останува, дека Македонија ќе биде предмет на задоволување на туѓите интереси.

(Edmond Bouchie de Belle, born August 23, 1878, Doctor of Law, was a high financial official in Paris, advisor at the Ministry of Finances, and during W.W.I occupied a prominent position in the Headquarters of the French East Army in the Balkans. In its way, de Belle had the opportunity of spending a substantial period of time near the great bend in the River Crna, following the movement of the Army in the vicinity of lake Ostrovo, Lerin, Bitola, Prilip and finally Skopje, where he died on October 20, 1918. During his stay, de Belle wrote a book about Macedonia, which was printed posthumously in Paris under the title Le Macedoine et les Macedoniens in 1922. The book was awarded by the French Academy of Sciences.)

The Macedonian question is not a question of yesterday or today. Macedonia has had a long past behind it, and it will not cease to interest Europe in the future. Europe has come to know Macedonia mainly owing to two facts: one, its geographical position as a
crossroads of world routes -the first, from Belgrade and Novi Pazar through the Vardar valley to Salonika, and the second, the ancient Via Egnatia from Durazzo to Salonika again, while Salonika as Macedonia’s port and according to its importance does not lag behind Constantinople or Suez. Salonika has a dominant position over the East Mediterranean and the routes to Asia.
The second reason is: the population is different in nationality according to its origin and has long since been an object of the tactics of influence by the neighbouring Balkans states, with the support of the Great Powers, the interests of which have been linked with the situation in the Balkan countries…
Macedonia is populated by three groups of nationalities. One of them is the disputed nationality of the Macedonian Slavs, or briefly, Macedonians, which comprise the core of the rural population. Then follow three other nationalities which aim to dominate the Macedonians -the Bulgarians, Serbs and Greeks -and still another three nationalities detached from the dispute -the Wallachians, Turks and Jews. But none of these nationalities populates a defined territory, but appears here and there throughout the country .In all the fields of Macedonia there is a nationality of peasants with a Slav language and of the Orthodox religion. The Bulgarians consider them as being their own “in language and heart,” even citing the Greater Bulgaria, created by the Treaty of San Stefano and the name “Bulgarians” under which the victims of the Treaty of Berlin fought against Turkish oppression. The Serbs consider them as “Serbs” .-since Dusan’s state formerly included “the whole of Macedonia,” according to the manuscripts surviving Turkish subjugation, and since the language was allegedly “Old Serbian” and since the Macedonians celebrated the family “slava” or Saint’s day. Finally come the Greeks, according to whom neither the origin nor the language are of decisive significance, but only the “spirit” and culture, which are allegedly Greek; just as no one can say, for instance, that the French are not Latins, so, too, no one can say that the Macedonians are not “Greeks.” It is obvious that the Macedonian Slavs are not Greeks. And in spite of the fact that they bear some similarities in their character, faith and language with the Bulgarians and the Serbs, they differ from both. You may ask a peasant from the district of Ostrovo, or Bitola, what he feels himself to be, and in nine instances out of ten, he will answer you -Macedonian! Accordingly, the Slav population of Macedonia should be considered as a separate nationality, the name of which would be Macedonian Slavs, or briefly, Macedonians …

Taken from Edmond Bouchie de Belle, La Macedoine et les Macedoniens, Paris, 1922, 80, IV, 303.

За автентичноста на Македонците во почетокот на XX век говори и сведоштвото на Французинот Едмон Бушје Де Бел кој престојувал на овие простори и имал прилика од непосредна близина да ги следи состојбите во овој бурен период од историјата на Блаканот. Овој известувач и патеписец во склоп на Француските трупи престојувал на територијата на Македонија повеќе години минувајќи по нејзините патишта и предели – Острово, Лерин, Солун, Битола, Прилеп за да заврши во Скопје каде и трагично умира во октомври 1918 година. За Македонците тој ќе рече: “Тоа е “оспорувана раса“ која себеси не се поистоветува ниту со Бугарите, ниту со Србите“ а за “Македонското прашање“ ќе рече: “Македонскиот проблем не постои ниту од денес, ниту од вчера. Македонија и Македонците зад себе имаат долго минато, но тие нема да престанат да ја загрижуваат Европа“. Гледано низ призмата на тој даден момент, Едмон Бушје Де Бел вака ги оценува изгледите на Македонија и Македонците : ˮАко Македонија остане таква каква што е сега, затворено поле, но отворено за натпреварување на трите соседни раси: грчката, српската, бугарската, последната неизбежно ќе победи. Бугаризмот е најопасен по македонското население.“. Еве како овој Французин ја доживеал и посведочил „македонската голгота“ предизвикана од налетот на анти-македонските пропаганди на соседните држави наведувајќи ги нивните главни „аргументи“ со кои се борат за присвојување на овој народ (ова е цитат насловен – „Македонската народност“ од неговата книга со белешки): „Во сите рамнини на Македонија живеат селани што зборуваат словенско наречје, со грчка православна вера и која главно има етнички надворешен изглед вообичаен за словенските народи. Тие несреќни суштества имаат ни малку завидлива привилегија на нив да полагаат право дури три различни народности. – ‘Македонците, велет Бугарите, се Бугари. Тие го имаат нашиот јазик и срце. Во Големата Бугарија, производ на Санстефанскиот договор, живеат сите христијани од Европска Турција. Под бугарско име, жртвите на Берлинскиот договор се бореле против турскиот јарем.’ – ‘Македонците се Срби, одговара исто така распален глас. Царството на Душан Велики ја опфаќало целата Македонија. Српското име се споменува во книжевноста и на спомениците што ја преживеале турската власт. Македонскиот јазик не е бугарски како што тврдат незналиците со лоши намери, тој е старо српски, заостанат српски јазик. Дали впрочем сте виделе некогаш дека ѝ Бугарите празнуваат слава? А Македонците тоа го прават.’ – И ете ги Грците кои изјавуваат дека ‘Македонците, ако не се со хеленско потекло и јазик, барем нивната култура е хелинизирана, Народноста не ја создава крвта, туку духот’ – велат тие. ‘Словенските варвари што ја населуваат Македонија, ги организирала и воспитала грчката империја, а грчката црква ги преобратила. За нив може да се каже дека се Грци како што се вели за Французите дека се Латини’. Но, добронамерниот набљудувач ќе оди подалеку од овие пристрасни тврдења. Тој лесно ќе констатира дека – ако Македонецот многу им е сличен на балканските Словени, тој нема потполно ништо хеленско. Уште повеќе, ако во извесни обичаи, вероисповеста и јазикот личи на Бугаринот, во другите е сличен на Србинот, а не се идентификува сосем ниту со едниот ниту со другиот. Впрочем, тоа што некого го прави Бугарин, Србин или Грк, тоа е – повеќе од етничката или јазичната особеност – свест дека има своја националност и дека учествува во организиран национален живот. Значи дека народот за кој станува збор јасно се разликува од трите други во тоа што ниту има национална свест ниту национален живот идентичен на останатите три народи. Прашајте го селанецот од околината на Острово или на Битола, што е. Вo 90% од случаите ќе ви одговори: „МАКЕДОН“. Затоа добронамерниот набљудувач ќе го определува одделно ова население на кое, изгледа, најдобро би му одговарало просто името – „Македонци“.
La Macedoine et Les Macedoniens
Edmond Bouchie De Belle
“La Macedoine Et Les Macedoniens”
Librarie Armand Colin
103, Boulevard Saint-Michel, Paris, 1922