Македонското благородништво [аристократијата], имала наклонетост кон хеленството, слично како и благородништвото и богатите слоеви, кај сите други средоземни народи. Меѓутоа обичниот македонски народ, давал отпор и чувствувал одбивност кон тој претопувачки [асимилаторски] помодарски стремеж. Хеленизмот бил широк меѓународен, филозофско-култоролошки бран, кој го зафатил целото Средоземје, вклучувајќи делови од Црното и Јадранското Море.
Македонски (машински)
Иако пасторалните Македонци од планините се разликувале од земјоделците од низините на многу начини, тие споделувале заеднички јазик што ги дефинирал како единствен народ – и ги одвојувал од Грците на југ. Македонскиот јазик бил толку далеку од грчкиот на Атина или Спарта, што можел целосно да биде сосема друг јазик. Години по неговото раѓање, кога Александар бил во Централна Азија, една ноќ на забава со пиење толку се налутил што се префрлил од својот вообичаен грчки говор да им вика на своите чувари на македонски јазик. Подоцна, неговите војници исмеале еден офицер на судење поради тоа што им се обратил на грчки, а не на нормалниот македонски на редовите. Македонците биле познати по своите чудни зборови и чудното изговарање – тие никогаш не можеле да го изговорат грчкиот јазик правилно, дури и кога се обидувале. Иако нивните кралеви носеле древни грчки имиња, македонскиот народ го нарекувал Филип „Билиппос“ наместо нормалниот грчки „Филиппос“. Ова само им служело да бидат предмет на понатамошен потсмев од нивните претенциозни критичари во атинското собрание. Јазикот, како и политиката, културата и многу друго, го зајакнале мислењето на Грците дека Македонците се посебен народ, варвари од преку Олимп, без разлика колку напорно се труделе нивните кралеви да се однесуваат како Грци. И за повеќето Македонци, ова било сосема во ред. Тие ги гледале Грците како слаби, женствени, самоважни снобови кои одамна ја потрошиле секоја машкост и храброст што ја поседувале кога ги протерале персиските освојувачи повеќе од еден век порано. Македонското благородништво можеби студирало грчка филозофија и ја рецитирало поезијата на Хомер, но обичниот македонски војник не бил горд што е Грк.
English (OCR)
Though the pastoral Macedonians of the mountains differed from the lowland farmers in many ways, they shared a common language that defined them as a single people—and separated them from the Greeks to the south. The Macedonian tongue was so far removed from the Greek of Athens or Sparta that it may as well have been a different language entirely. Years after his birth, when Alexander was in central Asia, he grew so angry at a drinking party one night that he switched from his usual Greek speech to yell at his guards in Macedonian. Later still his soldiers mocked an officer on trial for addressing them in Greek rather than the normal Macedonian of the ranks. Macedonians were known for their odd words and strange pronunciation—they could never quite get Greek sounds right even when they tried. Though their kings bore ancient Greek names, the Macedonian people called Philip Bilippos instead of the normal Greek Philippos. This only served to make them an object of further scorn to their pretentious critics in the Athenian assembly. Language, as well as politics, culture, and so much else, reinforced the opinion of the Greeks that the Macedonians were a separate people, barbarians from beyond Olympus, no matter how hard their kings might try to behave like Greeks. And to most Macedonians, this was just fine. They saw the Greeks as feeble, effeminate, self-important snobs who had long since squandered whatever manliness and courage they had possessed when they had driven back the Persian invaders more than a century earlier. The Macedonian nobility might study Greek philosophy and recite the poetry of Homer, but the common Macedonian soldier was not proud to be Greek.
Посочил: Филип Македонски
Извор: archive.org

