Македонски
“… 24. МАРТ 1970., “БОРБА” СТРАНА 3.
ДОКУМЕНТИ
ОБЈЕКТИВЕН ПРИСТАП КОН МАКЕДОНСКАТА ИСТОРИЈА
Во новиот учебник на Московскиот универзитет реално се прикажува историјата на Македонците, а за бугарскиот книжевен јазик се вели дека е далеку од македонскиот.
Кон крајот на февруари и во првите денови на март, во московските книжарници се појави и брзо се распродаде една книга посветена на историјата на Јужните и Западните Словени. Покрај другото, таа е интересна за Југословените не само поради опширното разгледување на историјата на сите југословенски народи, почнувајќи од населувањето на старите Словени на Балканот до пред две-три години, туку и затоа што со значајно настојување реално и објективно пишува за историјата на македонскиот народ, неговата борба за слобода и национална афирмација.
Како и за секое дело од овој вид, за универзитетскиот учебник можат да се направат и некои забелешки, што е наведено и во предговорот. Сепак, во услови кога во соседна Бугарија се печати огромна количина разни книги и написи од псевдоисториски карактер, кога се обидува да се негира реалноста и несомнените факти со обемот на објавеното, едно вакво научно, солидно и одговорно дело – во кое се чувствува тежнежот да се пружи реална слика за судбината на македонскиот народ низ вековите – заслужува да биде забележано во нашата средина.
Историјата на Јужните и Западните Словени“ има 536 страници и претставува учебник за студенти на историските факултети во Советскиот Сојуз, издаден од Московскиот универзитет во 1969. Учебникот е одобрен од Министерството за високо и средно образование на СССР, а го напишале членови на Катедрата за историја на Јужните и Западните Словени на Историскиот факултет на Московскиот универзитет. Рецензенти биле историчари од Московскиот, Харковскиот и Киевскиот универзитет, а во учебникот – според предговорот – се користени материјали за историјата на македонската култура од Р. П. Усикова.
Во третото поглавје на учебникот, каде што се говори за распадот на феудализмот, развојот на капиталистичките односи и народноослободителните движења на словенските народи, е даден, на пример, посебен прилог за Македонија на две и пол страници. Тука се вели и следново:
„Од крајот на 18. век започна значителен пораст на градовите поради приливот на население од селата… Најголемиот македонски град Солун стана најважен центар на економските врски на Балканскиот полуостров со земјите на Западна Европа. Градовите Битола, Прилеп, Скопје, Велес, Штип и други се претвораа во значителни центри на занаетчиство и трговија“ (Страна 249).
„Националноослободителното движење на македонскиот народ беше тесно поврзано со ослободителните движења на соседните народи. Стотици Македонци учествуваа во српските востанија. П. Ичко и П. Чардаклија беа првите дипломати во Србија; капетан П. Цукиќ се покажа како способен војсководец. Многу Македонци учествуваа во грчкото востание…
„Прославените војводи Иљо-војвода (Марков) и Христо Македонски најактивно учествуваа во револуционерното движење на бугарскиот народ. Учителот Димитрије Попгеоргијев од селото Берово водеше револуционерна пропаганда во регионот на Солун и североисточна Македонија. Во април 1876, кога започна херојското априлско востание во Бугарија, тој создаде чета и во мај 1876 год. крена востание во селото Разловец, кој турската војска сурово го угуши“.
Потоа продолжува:
„Голем број македонски доброволци учествуваа во босанско-херцеговачкото востание, српско-црногорско-турски и руско-турски војни. Четата на Д. Попгеоргијев во пролетта 1877. започна борбени акции во регионот на Осоговските планини, нанесувајќи удари на позадината на турските трупи“.
„Во развивањето на школското образование и културата на македонскиот народ големо учество имаа браќата Димитрије и Константин Миладинови, К. Шапкарев, Г. Пулевски и други. Резултат на нивната активност, која ја поддржаа широките слоеви на народот, беше создавањето на значителен број на училишта во кои се предавало на локалниот јазик.
Во 1868. година во Штип беше отворено првото учителско училиште“ (Страна 250).
Во краток дел за културата на Македонија во тој период, на страна 254, се наведува и ова:
„Главна пречка на патот на препородот беше грчкото духовно ропство. Во средината на 19. век се формираше бугарскиот книжевен јазик, за чија основа беа преземени североисточните бугарски говори, далеку од македонските. Македонските писатели и културни работници Д. и К. Миладинови, П. Зографски, Р. Жинзифов и други се залагаа за создавање на некаков „среден“ книжевен јазик, чија основа мора да ја сочинуваат не само бугарски туку и македонските говори. Во 60-70. години се појави движењето „македонисти“ кои го бранеле правото на Македонците на свој сопствен книжевен јазик и ги сметале Македонците за самостоен народ, а не Бугари“.
Доста простор е посветен во книгата и на големото македонско Илинденско востание, кое доведе до создавањето на кратковечната Крушевска република. Со смисла за реалноста, се опишани условите под кои дошло до востанието и – без лажен романтизам – тешкотиите со кои Македонците мораа да се соочат.
На страна 336 и 337 се вели: „Процесот на создавање на македонската нација се одвиваше во сложени услови на жестока борба меѓу Србија, Бугарија и Грција за влијание во Македонија. Тие испраќаа легални и илегални мисии, печатеа литература со шовинистички карактер, регрутираа приврзаници кои често влегуваа во меѓусебни вооружени судири. Тоа го разединуваше местното население, отежнувајќи ја неговата борба за национално и социјално ослободување. Патриотските сили на народот тежнееа да спречат продлабочување на разцепот со создавање на самостојна револуционерна организација.“
Таа беше создадена во 1893. година во Солун, ВМРО (Внатрешна македонска револуционерна организација). Идеолог и раководител беше револуционерниот демократ Гоце Делчев. За конгресот на ВМРО во 1896. година во Солун се вели:
„Тој го усвои новиот статут, кој за својата цел ја прогласи борбата добивање на политичка автономија на Македонија во составот на Турција и ја осуди шовинистичката политика на соседните држави.“
Но, се констатува нешто подоцна, ВМРО не беше единствена. „Десното, либерално-буржоаско крило на ВМРО (подоцна усвоениот назив) се ориентираше не на внатрешните сили на народот, туку на помош однадвор, што успееа да го постигнат бугарските шовинисти. Во 1894. година група емигранти во Софија создадоа Врховен македонски комитет (врховисти), кој тврдел дека раководи со ослободителното движење и подготвил да го подреди на интересите на бугарската буржоазија. Четите кои во земјата ги испраќаа врховистите, убиваа активисти на ВМРО и ги провоцираа тамошните селани на прерано истапување“.
Потоа се наведува и дека Македонскиот социјалдемократски сојуз, основан во 1896. година и спротивно на ваквата активност на врховистите, во својата програма предвидуваше „борба за национално и социјално ослободување на татковината и создавање на македонска република“.
„Во јануари 1901. година – продолжува понатаму – турските власти уапсиле неколку членови на ЦК на ВМРО. Новото раководство на организацијата, под притисок на врховистите, реши да го форсира востанието за да на тој начин да предизвика мешање во македонските работи однадвор. Во јануари 1903. година во Солун беше свикан специјален конгрес на ВМРО. Г. Делчев и неговите соработници се наоѓаа во тоа време во емиграција или во затворите. Иако нивните истомисленици се спротивставија на плановите на новото раководство, сметајќи го востанието за прерано, тој беше закажан за пролетта 1903. Г. Делчев, дознавајќи за тоа, се врати од емиграција во Македонија и се вклучи во подготовките за востанието, барајќи истовремено негово одложување. Во април месец во Смилево, на конгресот на Битолскиот револуционерниот округ на ВМРО, по напорна борба, одлуката за востанието беше одобрена, но неговиот почеток беше префрлен за лето. За раководење на движењето беше избран главниот штаб. Во мај, во борба со турскиот казнен одред, загинал Г. Делчев“.
„Востанието претрпе пораз поради слабата подготовка, одсуство на единство во раководството на ВМРО, временски различно настапување во поединечни региони, воено надмоќство на Турците. Без оглед на неуспехот, востанието во 1903. година имаше големо значење. Тој беше најголемата вооружена акција на македонскиот народ во неговата борба за национално и социјално ослободување“ (Страна 338).
Веднаш на следната страница се зборува за играта која буржоазиите на трите балкански земји ја водеа околу Македонија, присвојувајќи го македонското население:
„Од почетокот на првата балканска војна, македонското население започна оружена борба против турската власт. Македонците доброволно влегуваа во армиите на земјите на Балканскиот сојуз; во позадината на турската војска дејствуваа околу 50 партизански одреди кои ослободија десетици населби… Сепак, надежите за стекнување независност не се исполнија. Македонија се претвори во јаболко на раздорот на соседните држави и по втората балканска војна беше поделена меѓу нив. Нејзиниот западен и централен дел и припаднаа на Србија, Грција го доби јужниот, а Бугарија не голем североисточен регион (Пирински крај)“.
За македонската култура во тој период, на страна 341:
„Одржувањето на турското ропство во Македонија до почетокот на 20. век го задржа културниот развој на македонскиот народ скоро за половина век. Културни работници и научници, Македонци по потекло, работеа во соседните земји, главно во Бугарија и Србија. Потпирајќи се на работите на своите претходници – Зографски, браќата Миладинови, Жинзифов и други, тие продолжија да го развиваат започнатото дело. Голема улога во историјата на создавањето на македонскиот книжевен јазик и македонската наука одигра активноста на К. Мисирков. Во 1903. година тој ја издаде на македонски книжевен јазик во Софија книгата „За македонските работи“. Културно-просветната активност на Мисирков беше важна етапа во историјата на борбата за создавање на македонскиот книжевен јазик“.
Од досега наведеното се гледа решителноста на македонскиот народ и неговите најнапредни луѓе во борбата за ослободување на земјата и својата афирмација. Но, и тогаш, кога некои словенски народи се ослободуваа од турското ропство, за Македонците се уште траеа тешки денови. За надворешната политика на Бугарија во периодот по стекнувањето независност на земјата се вели, на страна 350, следново:
„Главниот проблем на надворешната политика сè до Првата светска војна остануваше македонското прашање. Идеал на бугарската буржоазија беше „целокупна Бугарија“, во границите определени со Санстефанскиот договор. Остварувањето на таа програма значеше вклучување на Македонија и Јужна Тракија во составот на бугарската држава. Не сакајќи да ја изгуби иницијативата во решавањето на македонското прашање, бугарската влада во 1894. година во Софија создаде Врховен македонски комитет како своја агенција во ослободителното движење“.
(Продолжува во утрешниот број)… …“
Српски OCR
ОБЈЕКТИВАП ПРИЛАЗ
МАКЕДОНСКОЈ ИСТОРИЈИ
У новом уцбенику Московског универзитета реално се приказује историја Македонаца, а за бугарски књижевни језик каже се да је далеко од македонског
Недавно се, крајем фебруара и првих дана марта, у московским књи~ жарским излозима појавила и брзо нестала из њих једна књига посвећена ис~ торији Јужних и Западних Словена. Поред осталог, она је за Југословене за-нимљива не само зато што се у њој опширно говори о историји свих југосло-венских народа почев од насељавања старих Словена на Балкан па све до пре две-три године, већ и због тога што се у њој прилично свеобухватно, коректно и са уочљивим настојањем да се догађаји прикажу реално и објективно пи-ше о историји македонског народа, његовој борби за слободу и националну а-фирмацију.
Као и сваком раду ове врсте — реч је о универзитетском уџбенику — њему се могу ставити и поједине замерке, с чи ме се уосталом у предговору и рачуна. Вероватно највише на оно што не са-држи, него на многе делове брижљиво писаног текста, мада и ту има појединих изузетака.
Међутим, у условима када се у сусед ној Бугарској штампа огромна количина разних књига и написа псеудоисторијског карактера, када се покушава да се ствар ност и несумњиве чињенице негирају ко-личином публикованог, једно овакво на-учно солидно, са доста одговорности и озбиљно направљено дело — У коме се осећа тежња да се пружи стварна сли-ка о судбини македонског народа кроз векове — заслужује да буде запажено у нашој средини.
„Историја Јужних и Западних Слове-на“ има 536 страница и представља уџ-беник за студенте историјских факулте-та у Совјетском Савезу који је издао Московски универзитет 1969. Њега је одо-брило Министарство за више и средње образовање СССР, а написали су га и редактуру извршили чланови Катедре за историју Јужних и Западних Словена И-сторијског факултета Московског универ зитета.
Рецензенти су били историчари са Мо-сковског, Харковског и Кијевског уни-верзитета, а у уџбенику су — према пред говору — коришћени материјали о исто-рији македонске културе Р. П. Усико-ве.
рања самосталне револуционарне орга-низације”.
Она је и створена 1893. у Солуну — ВМРО (Унутрашња македонска револу-ционарна организација). Идеолог и руко-водилац њеног левог крила које је по-степено јачало био је револуционарни демократа Гоце Делчев. За конгрес ВМРО 1896. у Солуну се каже:
„Он је усвојио нови статут, прогласив ши за свој циљ борбу за политичку ау-тономију Македоније у саставу Турске и осудио шовинистичку политику сусед-них држава“.
Али, констатује се нешто касније, ВМРО није био јединствен. „Десно, ли-берално-буржоаско крило ВМОРО кас-није усвојени назив) оријентисало се не на унутрашње снаге народа већ на по-моћ споља, што су успели да постигну бугарски шовинисти. Године 1894. група емиграната у Софији створила је Врхов-ни македонски комитет (врховисти), који је претендовао да руководи ослободила-чким покретом и спремио да га потчи-ни интересима бугарске буржоазије. Че-те које су у земљи слали врховисти у-бијале су активисте ВМОРО и провоци-рале тамошње сељаке на преурањено на-ступање“.
Затим се такође наводи да је Маке-донски социјалдемократски савез, ство-рен 1896. и супротно оваквој активности врховиста, у свом програму предвиђао „борбу за национално и социјално осло-бођење отаџбине и стварање македон-ске републике“.
Непрестане борбе
У трећем делу уџбеника, где се гово-ри о распаду феудализма, развоју капи-талистичких односа и народноослободи-лачким покретима словенских народа, дат је, на пример, посебан прилог о Македо-нији на две и по странице. Ту се каже и следеће:
„Од краја 18. века почео је значајан раст градова због прилива становништва са села… Највећи македонски град Со-лун постао је најважнији центар економ ских веза Балканског полуострва са зем љама Западне Европе. Градови Битољ, Прилеп, Скопље. Велес, Штип и други претварали су се у значајне центре за-натства и трговине“. (Страна 249).
„Националноослободилачки покрет ма-кедонског народа био је тесно повезан с ослободилачким покретима суседних на-рода. Стотине МакедОнаца учествовали су у српским устаницима. П. Ичко и П. Чардаклија били су први дипломати у Србији; капетан П. Цукић показао се као способан војсковођа. Много Македонаца учествовало је у грчком устанку…“
„Прослављене војводе Иљо-војвода (Марков) и Христо Македонски најактив-није су учествовали у револуционарном покрету бугарског народа. Учитељ Дими-трије Попгеоргијев из села Берово во-дио је револуционарну пропаганду у ре-јону Солуна и северноисточне Македо-није. Априла 1876, када је почео херојски априлски устанак у Бугарској, створио је чету и подигао маја 1876. устанак у селу Разловец који је турска војска сурово угушила“.
Право на сопствени језик
Затим се наставља:
„Велики број македонских добровоља-ца учествовао је у босанско-херцеговач-ком устнаку, српско-црногорско-турском и руско-турским ратовима. Чета Д. Поп-георгијева је у пролеће 1877. отпочела борбене акције у рејону Осоговских пла-нина, наносећи ударце по позадини тур-ских трупа“.
„У развијању школског образовања и културе македонског народа велико уче-шће су узимали браћа Димитрије и Кон-стантин Миладинови, К. Шапкарев, Г. Пулевски и други. Резултат њихове ак-тивности, коју су подржале широке ма-се народа, било је стварање значајног броја школа У којима се предавало на локалном језику. Године 1868. у Штипу је отворена прва учитељска школа“. (Страна 250).
У кратком одељку о култури Македо-није у том периоду, на страни 254, наво-ди се и ово:
„Главна препрека на путу препорода било је грчко духовно ропство. Среди-ном 19. века формирао се бугарски књи-жевни језик за чију основу су узети се-верноисточни бугарски говори. далеки од македонских. Македонски писци и кул-турни радници Д. и К. Миладинови, П. Зографски, Р. Жинзифов и други зала-гали су се за стварање неког „средњег“ књижевног језика, чију основу би мора-ли да чине не само бугарски већ и ма-кедонски говори. У 60—70. годинама по-јавио се покрет „македониста“ који су бранили право Македонаца на свој соп-ствени књижевни језик и сматрали Ма- кедонце за самосталан народ а не Буга-рима“.
О Илиндену
Доста простора посвећено је у књизи и великом македонском Илинденском устанку који је довео до стварања кратковечне Крушевске републике. Са смислом за реално описани су услови под којима је дошло До устанка и — без лажног романтизма — тешкоће са стране с којима су се Македонци морали суочити. „Процес стварања македонске нације наставља се у књизи на страницама 336 и 337 — одвијао се у сложеним условима жестоке борбе између Србије, Бугарске и Грчке за утицај у Македонији. Оне су тамо слале легалне и илегалне мисије, штампале литературу шовинистичког карактера, врбовале присталице које су често ступале у међусобне оружа-не сукобе. То је раздвајало месро становништво, отежавајући његову борбу за национално и социјално ослобођење. Патриотске снаге народа тежиле су да спрече продубљавање расцепа помоћу ства-
Форсирање устанка
„У јануару 1901. године — следи даље — турске власти ухапсиле су неколико чланова ЦК ВМОРО. Ново руководство организације, под притиском врховиста, решило је да форсира устанак да би на тај начин постигло да дође до иностра-ног мешања у македонске послове. Ја-нуара 1903. у Солуну је у том циљу био сазван специјални конгрес ВМОРО. Г. Делчев и његови сарадници налазили су се у то време у емиграцији или у там-ницама. Мада су њихови истомишљеници иступили против планова новог руковод-ства, сматрајући устанак преурањеним, он је био заказан за пролеће 1903. Са-знавши за то, Г. Делчев се вратио из е-миграције у Македонију и укључио у припремање устанка, захтевајући исто-времено његово одлагање. Априла месе-ца у Смилеву, на конгресу Битољског револуционарног округа ВМОРО, после упорне борбе, одлука о устанку била је одобрена али је његов почетак пребачен за лето. За руковођење покретом био је изабран главни штаб. У мају је, у борби са турским казненим одредом, погинуо Г. Делчев“.
„Устанак је претрпео пораз због слабе припремљености, одсуства јединства у ру ководству ВМОРО, временски различитог наступања у појединим рејонима, војног преимућства Турака. Без обзира на не-успех, устанак 1903. године имао је ве-лики значај. Он је био најкрупнија ору-жана акција македонског народа у ње-говој борби за национално и социјално ослобођење“. (Страна 338).
Јабука раздора
Већ на следећој страници говори се о игри коју су буржоазије три балканске земље водиле око Македоније, својатајући македонско становништво:
„Од почетка првог балканског рата о-но (македонско становништво — наша примедба) отпочело је оружану борбу против турске владавине. Македонци су добровољно ступали у армије земаља Балканског савеза; у позадини турске војске дејствовало је око 50 партизан-ских одреда који су ослободили десетине насеља… Ипак, наде на стицање неза-висности нису се оправдале. Македони-ја се претворила у јабуку раздора су-седних држава и после другог балканског рата била је подељена међу њима. Њен западни и централни део припали су Ср бији, Грчка је добила јужни, а Бугарска — невелики северноисточни рејон (Пи-рински крај)“.
О македонској култури у том перио-ду, на страни 341:
„Одржавање турског ропства у Маке-донији до почетка 20. века задржало је културни развој македонског народа ско ро за пола столећа. Културни радници и научници, Македонци по пореклу, ра-дили су у суседним земљама, углавном у Бугарској и Србији. Ослањајући се на радове својих претходника — Зограф-ског, браће Миладинових, Жинзифова и других, они су настављали да развијају започето дело. Велику улогу у историји стварања македонског књижевног језика и македонске науке одиграла је делат-ност К. Мисиркова. Године 1903. он је издао на македонском књижевном јези-ку у Софији књигу „О македонским про-блемима“. Културно-просветна активност Мисиркова била је важна етапа у исто-рији борбе за стварање македонског књи жевног језика“.
И из досад наведеног види се одлуч-ност македонског народа и његових нај-напреднијих људи у борби за ослобође-ње земље и сопствену афирмацију. Али, и тада, када су се ослобађали од тур-ског ропства поједини словенски народи, За Македонце су и даље трајали тешки дани. О спољној политици Бугарске у периоду након стицања независности зем-ље каже се, на страни 350, следеће:
„Главни проблем спољне политике све до првог светског рата остајао је македонско питање. Идеал бугарске буржо-азије била је „целокупна Бугарска“, у границама одређеним Санстефанским споразумом. Остварење тог програма зна-чило је укључење Македоније и Јужне Тракије у састав бугарске државе. Не желећи да испусти ипицијативу у реша-вању македонског питања, бугарска вла-да је 1894. створила у Софији Врховни македонски комитет у својству своје а-гентуре у ослободилачком покрету”.
П. В.
(Крај у сутрашњем броју) I
Македонски (машински)
ОБЈЕКТИВЕН ПРИСТАП КОН МАКЕДОНСКА ИСТОРИЈА
Нов учебник од Московскиот универзитет реално ја прикажува историјата на Македонците, а се вели дека бугарскиот литературен јазик е далеку од македонскиот.
2.
Кога во „Историјата на јужните и западните Словени“ се споменува и значително
за Македонија не се пишуваат одделно никакви настани од историјата на македонскиот народ. На почетокот од вториот дел од книгата: „Словените во периодот на доцниот феудализам“, првото поглавје е насловено: „Бугарски, македонски и српски земји под турска власт“. (Страна 106).
Интересно е и што се вели за создавачите на словенската писменост, Кирил и Методиј, на страници 30 и 31:
„Создавањето на словенската азбука во 863 година од страна на браќата Константин (попознат по неговото монашко име Кирил) и Методиј беше од огромно значење за развојот на културата на сите словенски народи.“
„Учениците на Кирил и Методиј, Климент и неговите сопатници, откако биле протерани од великоморавската држава, се засолниле во Бугарија и Македонија и таму работеле на ширење на словенската писменост… Активностите на учениците на Кирил и Методиј имале сесловенско значење.“
Поделби и војни
За Балканските војни и причините што доведоа до нив, меѓу другото, се вели следново:
„Вистинските аспирации на буржоазијата на земјите од Балканската лига беа особено силно манифестирани кога земјите ослободени од Турците беа поделени. Бугарија, Србија и Грција бараа голем дел од Македонија. Австро-Унгарија и Германија, стремејќи се да ја растурат Балканската лига, насилно поттикнуваа спорови меѓу сојузниците. На 16 јуни 1913 година, Фердинанд наредил почеток на воени операции против Србите и Грците во Македонија. Романија и Турција влегле во борбата против Бугарија. Започнала меѓусојузничка војна. Поразената бугарска армија била принудена да капитулира…“
Така, оваа авантура, започната од бугарските шовинисти, заврши со национална катастрофа за Бугарија.“ (Страница 352).
На крајот од првата деценија од овој век, левото крило на бугарските социјалдемократи, тогаш Краток живот во излозите на книжарниците: „Историја на јужните и западните Словени“
Таканаречените „теснеци“ се бореа против атмосферата што доведе до вооружен конфликт во соседните балкански земји. Меѓу „тесниците“ беше и Георги Димитров. На страница 354 пишува:
„Континуирано разоткривајќи ја шовинистичката политика на буржоазијата во македонското прашање, теснецот го фрли слоганот „Македонија – за Македонците“ и им пружи помош на револуционерно-демократските сили на Македонија и Тракија. Партијата предложи националното прашање да се реши преку создавање демократска балканска федерација.“
Потоа. малку понатаму на страница 366, следува:
„На 1 октомври 1915 година, искористувајќи го фактот дека главните сили на Србија беа врзани за германската и австроунгарската армија, Бугарија започна офанзива и до крајот на 1915 година ја освои цела Македонија и дел од Србија.“
Раскинување на другите
Првата светска војна заврши и се случија значајни и позитивни промени во надворешната политика на Бугарија, но само на почетокот. Ова е забележано на страницата 404:
„Во надворешната политика, владата на БЗНС (Стамболијски – наша забелешка) се стремеше да воспостави добрососедски односи со балканските земји. Заради зближување со Југославија, во 1923 година беше склучен Нишкиот договор, според кој Бугарија се откажа од своите претензии кон Македонија и ја обврза да ги распушти вооружените одреди создадени во 1919 година од воената организација која го присвои старото име Внатрешна Македонска Револуционерна Организација (ВМРО) и беше алатка на бугарскиот шовинизам.“
Овој курс радикално се промени по некое време:
„Во соработка со политиката на Хитлер на Балканот, владата на Косеиванов
Во јануари 1937 година, склучи договор „За вечно пријателство“ со Југославија. Тој ѝ зададе удар на Малата Антанта, која беше алатка на Франција за зачувување на Версајскиот систем во југоисточна Европа.“ (Страна 410).
„Антинародната политика на владејачката елита наиде на отпор од народните маси… И покрај ова, на 1 март 1941 година, во Виена беше потпишан договор за пристапување на Бугарија кон фашистичкиот „Троен пакт“. Хитлеровите трупи влегоа на нејзина територија, која ја искористија како отскочна даска за напади врз Југославија и Грција. Монархофашистичката клика учествуваше во распарчувањето на тие земји, заземајќи ја Македонија и Егејска Тракија.“ (Страница 412).
Повоените денови
Конечно, зборувајќи за повоениот период, книгата наведува:
„Во новата Југославија, културата на таквите републики што беа заостанати во минатото, како што е Македонија, брзо се развива. Во мај 1945 година, врз основа на владина одлука, мајчиниот јазик беше воведен во училиштата, институциите, печатот и радиото во републиката. Во 1949 година беше отворен Универзитетот во Скопје, а во 1967 година беше основана Националната академија на науките и уметностите. „Нејзин прв претседател беше поетот, автор на првата научна граматика на македонскиот јазик, Блаже Конески.“ (Страна 515).
Сепак, во овој московски учебник има делови и пасуси за Југославија кои не можат да издржат сериозна критичка анализа. Тоа се. Прво, оние што ги опишуваат причините за појавата на резолуцијата на Информбирото од 1948 година и нејзините последици. На страниците 506 и 507 можеме да прочитаме:
„Во 1“
Српски OCR
ОБЈЕКТИВАН ПРИЛАЗ МАКЕДОНСКОЈ ИСТОРИЈИ
У новом уџбенику Московског универзитета реално се ириказује историја Македонаца, а за бугарски књижевни језик каже се да је далеко од македонског
2.
Када се у „Историји Јужних и Западних Словена” помињу и знатно ра-
нији догаѓаји из историје македонског народа о Македонији се пише издвојено. У почеткку другог дела књиге: „Словени у периоду касног феидализма” прво поглавје носи наслов: „Бугарске, македонске и српске земље под влашћу Турака“. (Страна 106).
Занимљиво је и шта се каже о твор-цима словенске писмености Кирилу и Ме тодију на странама 30 и 31:
„Огроман значај за развитак културе свих словенских народа имало је ствара ње 863. године словенске азбуке од стра-не браће Константина (који је познатији под својим монашким именом Кирил) и Методија”.
„Ученици Кирила и Методија, Климент и његови другови су се, после изгнанства из великоморавске државе, склонили у Бугарску и Македонију и тамо радили на ширењу словенске писмености … Де-латност ученика Кирила и Методија и-мала је општесловенско значење“.
Деобе и ратови
О Балканским ратовима и разлозима који су довели до њих каже се, поред о-сталог, следеће:
„Истинска стремљења буржоазије зе-маља Балканског савеза нарочито су се јако испољила када је дошло до деобе земаља ослобођених од Турака. Бугарска, Србија и Грчка претендовале су на ве-лики део Македоније. Аустро-Угарска и Немачка, тежећи да разбију Балкански савез, усиљено су распаљивале спорове међу савезницима. Шеснаестог јуна 1913. Фердинанд је наредио да отпочну војне акције против Срба и Грка у Македо-нији. У борбу против Бугарске ступиле су Румунија и Турска. Почео је међуса-везнички рат. Разбијена бугарска армија била је принуђена да капитулира…
Тако се, отпочета од стране бугарских шовиниста, ова авантура завршила наци-оналном катастрофом за Бугарску“. (Стра на 352).
Крајем прве деценије овог века лево крило бугарских социјалдемократа, та-
Кратак век у књижарским излозима: „Историја Јужних и Западних Сло-вена“
козвани „тесњаци“, борило се против ат-мосфере која је довела до оружаног су-коба суседних балканских земаља. Међу „тесњацима“ налазио се и Георги Дими-тров. На страни 354. се износи:
„Непрестано разобличавајући шовини-стичку политику буржоазије у македон-ском питању тесњаци су избацили паро-лу „Македонија-Македонцима“ и пружи-ли помоћ револуционарно-демократским силама Македоније и Тракије. Партија је предлагала да се национално питање ре-ши путем стварања демократске балкан-ске федерације“.
Затим. нешто даље на 366. страни, следи:
„1. октобра 1915. користећи се тиме да су основне снаге Србије биле везане за немачке и аустро-угарске армије, Бу-гарска је отпочела наступање и до кра-ја 1915. године освојила сву Македонију и део Србије“.
Распарчавање других
Завршен је први светски рат и у спољној политици Бугарске, али само у почетку, дошло је до значајних и пози-тивних промена. То је забележено на страни 404:
„У спољној политици влада БЗНС (Стамболијског — наша примедба) тежи-ла је ка успостављању добросуседских односа са балканским земљама. Ради зближавања са Југославијом године 1923. био је закључен Нишки споразум по ко-ме се Бугарска одрицала претензија на Македонију и обавезивала да растури оружане одреде створене 1919. од стране војне организације која је себи присвоји-ла стари назив Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) и била оруђе бугарског шовшшзма.“
Такав курс се после извесног време-на радикално изменио:
„У садејству са хитлеровском полити-ком на Балкану, влада Косеиванова за-
кључила је јануара 1937. пакт „О вечном пријатељству“ са Југославијом. Он је на-носио ударац Малој антанти, која је би-ла оруђе Француске, за очување версај-ског система у југоисточној Европи“. (Страна 410).
„Антинародна политика владајуће вр-хушке наилазила је на противљење на-родних маса … Упркос томе, 1. марта 1941. у Бечу је био потписан споразум о приступању Бугарске фашистичком „трој ном пакту“. Хитлеровске трупе ступиле су на њену територију, коју су искори-стиле као плацдарм за нападе на Југо-славију и Грчку. Монархофашистичка клика узела је учешћа у распарчавању тих земаља, заузевши Македонију и при јегејску Тракију“. (Страна 412).
Послератни дани
Најзад, говорећи о послератном пери-оду, у књизи се констатује:
„У новој Југославији бурно се раз-вија култура таквих, у прошлости зао-сталих република, као што је Македо-нија. Маја 1945. на основу одлуке владе у школама, установама, штампи и ради-ју у републици је уведен матерњи језик. Године 1949. отворен је универзитет у Скопљу, а 1967. била је основана нацио-нална академија наука и уметности. „Њен први председник постао је песник, аутор прве научне граматике македонског је-зика Блаже Конески”. (Страна 515).
О Југославији, међутим, у овом мос-ковском уџбенику има и делова и пасу-са, који не могу издржати озбиљнију критичку анализу. То су. најпре, они у којима се описују разлози за појаву ре-золуције Информбироа 1948. године и ње-не последице. На странама 506. и 507. мо-же се прочитати:
„У 1948. обим индустријске производ-ње земље надмашио је предратни ниво за 1,5 пута, а пољопривреда је достигла предратни ниво. Број радника у производ њи порастац је скоро за два пута и до-стигао преко милион људи. Ипак, у дру-гој половини 1948. године дошло је до о-штрог погоршања, а затим и потпуног прекида односа Југославије са Совјет-ским Савезом и другим социјалистичким земљама. У 1949—1953. годинама ФНРЈ је одржавала економске везе само са ка питалистичким земљама. Без обзира на смањивање планских задатака, прва пе-толетка није била испуњена у року“.
„Пети конгрес протекао је у атмосфе-ри несугласица које су се појавиле из-међу КПСС и КПЈ о питањима која се углавном односе на форме и методе из-градње основа социјализма у прелазном периоду, улогу Комунистичке партије у тој изградњи, односа између држава на-родне демократије“.
„Конгрес је потпуно едбацио критику од стране Информбироа. Због тога је по-сле Конгреса дошло до даљег погоршања односа између КПЈ и других комунистич ких и радничких партија, што је ускоро довело до потпуног раскидања тих одно-са. Тесна политичка и економска сарад-ња, установљена између Југославије и СССР за време другог светског рата и у првим годинама после његовог завршет-ка, била је нарушена. Даљи догађаји су показали да је то била грешка**.
И, ту остају најважније ствари недо-речене или тако речене да се могу ства-рати — бар од оних који нису подроб-није упознати са недавном прошлошћу, а таквих свакако има међу младим љу-дима — сасвим погрешни закључци. Јер, није одговорено на основно питање које се само по себи пормално намеће да ли је резолуција Информбироа била само о-бична „грешка“, а такође и чија, колика, са каквим последицама. Вршење страхо-витог економског, војног и политичког притиска на Југославију и њену неза-висност током 1948. и у годинама које су следиле заслужује, бар ради минималног поштовања историјске истине, да се ка-же нешто више и објасне неке ствари мало подробније поред суве констатаци-је која. у читавом овом склопу, звучи цинично и тенденциозно: да је Југосла-вија после резолуције Информбироа мо-рала да изврши ревизију свог петогоди-шњег плана развоја и да га, и поред тога, није могла да испуни… Остала је необјашњена једна „ситница**: А зашто?
Начин на који су протумачени ови до-гађаји — привидно објективистички ин-терпретирани — објективно представља још један покушај. у низу приличног броја њих у последње време, да се до-ста тога везаног за резолуцију Информ-бироа рехабилитује.
Али, то је друга тема и слабости уџ-беника за совјетске студенте историје на страницама на којима се објашњавају ти преломни тренуци у историји југословен ског народа, а и читавог међународног радничког покрета, не могу да утичу да се не запазе и одређсне њсгове вредно-сти у осталим поглављима. Једну од по-зитивних особина књиге представља сва-како и прилично објективан приказ ма-кедонске историје и борбе македонског народа за ослобођење и што потпунију афирмацију.
П. В.
(К р а ј)
